RISTIĆ UNIŠTIO PETROVIĆA: Evo šta mu je pokušao pokloniti

U cjelini prenosimo objavu narodnog poslanika i lidera RSS Slavenka Ristića:

Semberska drama bez hepienda – Gusle za ozdravljenje Bijeljine!

Postoji u meni ta neka naivna želja da budem koristan. Da pomognem Čovjeku, da mu se nađem, da pružim podršku kad svi drugi okreću glavu. Ali on i dalje pomoć ne prihvata – kao i većina onih kojima je pomoć zaista potrebna…

Na sinoćnoj donatorskoj večeri, među svim tim poslovnim, političkim i društvenim velikanima Bijeljine, najviše su mi za oko zapale – gusle, koje su bile na humanitarnoj licitaciji.

Svi znaju da sam lokal-patriota, to mi priznaju čak i oni koji me ne vole (a kažu mi da i takvih ima 😲). U skladu s tim, skovao sam plan „ozdravljenja Bijeljine“ – da učinim nešto simbolično, ne bi li ga barem gusle natjerale da stane, da sasluša, da prestane da uvlači cijeli grad u svoju baladu ličnih uspjeha i kolektivne propasti. U najgorem slučaju – da barem ne gusla više „na suvo“.

U licitaciju za gusle, na moje iznenađenje, uključio se jedan pristojan gospodin, Bošnjak. Gurao je kolega cijenu ozbiljno, bez treptaja smo već bili u hiljadama, ali nisam odustajao. Gusle sam već „vidio“ u Njegovim rukama – istim onim „žuljevitim radničkim rukama“ najumnijeg semberskog funkcionera, koje grčevito stežu sve osim odgovornosti.

Kada se licitacija završila, uzeo sam gusle i, kao svaki pošteni donator s misijom, krenuo ka stolu Gradske uprave. Odlučio sam da ih što prije stavim na raspolaganje za dobrobit naroda!

Djelimično šarmantna, ali ne tako vesela ekipa gradskih očeva i majki, ukočenih lica, gledala me dok sam se približavao s guslama u rukama. Valjda se jadni, već istraumirani od svakodnevnog guslanja, uplašiše da i ja ne počnem…

„Molim vas, poklonite mu ovo, da ne gusla više na suvo! Neka zagudi kako zna i umije, ne bi li i nas Bog pogledao! Neka ove gusle budu simbol novog početka – da svako jutro u cik zore On udari po žici, do neba neka se čuje! Ne bi li kako i Njega, nesretnika, krenulo, pa da s njim i mi progledamo“, rekao sam im u dahu, jer me i samu uhvatila neka epika.

Kad su čuli kome je poklon namijenjen – ne bi im pravo. Neće da uzmu. Da li ne smiju, da li im se gadi što je od mene, da li su navikli na drugačije poklone – nemam pojma. Ali ne uzeše. Kumio sam, molio, na Boga se pozivao – ma kakvi. Ovi ne uzimaju.

Šta ću, povukoh se, pa pronađoh onog finog gospodina Bošnjaka, koji je licitirao sa mnom za gusle. Kaže da je htio da ih pokloni prijatelju u Crnoj Gori.

„E, od mene nisi mogao da ih kupiš, ali od mene možeš da ih dobiješ“, rekoh – i poklonih ja njemu gusle, da ih nosi u guslarsku postojbinu. Možda tamo i budu od neke koristi.

I eto, opet Bijeljini pomoći nema. Ni sa guslama, ni bez gusala. A Crnogorcima kreće sezona – neka oni nekog ćara uhvate, mi smo sebe ionako osudili na svoga Komoda. Pa – ko duže izdrži: On s nama ludima, ili mi s njim skroz normalnim…

A On će nastaviti da gusla, makar i na suvo – jer narod voli guslare, a On od ljubavi živi…

P.S. Moram da istaknem da je organizacija Srbi za Srbe još jednom pokazala zašto joj ljudi vjeruju. Donatorske večeri koje organizuju u Bijeljini su događaji kojima se uvijek rado odazovem, znajući da će prikupljena sredstva otići u prave ruke.