Presuda Dodiku u svetlu sarajevske propagande

Zanimljivo je analizirati narative u prvim emisijama sarajevskih medija posvećenih presudi Dodiku. Upečatljiv je pokušaj da banalizuju stvar kao presudu pojedincu, a da namerno zanemare njenu širu problematiku
Presuda Suda BiH, kojom se predsednik Republike Srpske Milorad Dodik prvostepeno osuđuje na godinu dana zatvora i šest godina zabrane političkih aktivnosti, nikoga nije trebalo da iznenadi, iako su se neki do poslednjeg trenutka sramežljivo nadali oslobađajućoj presudi.

Podjednako su očekivani i neskriveni trijumfalizam u Sarajevu i ogorčenje u Banjoj Luci, kao i usijavanje ukupne političke atmosfere u BiH, premda se predstavnici političkog Sarajeva napadno trude da dokažu kako nema razloga ni za kakvu širu zabrinutost, da je ovo bio proces protiv jedne ličnosti, a ne protiv Republike Srpske, iako je Dodik njen izabrani predstavnik, još manje protiv srpskog naroda. Isuviše često osećaju potrebu da to ponove, da bi im se moglo poverovati.

U Republici Srpskoj, pak, čak i žestoki politički suparnici Milorada Dodika, npr. Draško Stanivuković (PDP), jasno i glasno izjavljuju da je suštinski reč o politički motivisanom procesu i udaru na Republiku Srpsku, jer Milorad Dodik nije samo običan građanin, već, dopadalo se to nekome ili ne, nosilac najviše državne funkcije.

Kad hvale navodnu racionalnost opozicionaih stranaka u RS, koje odbijaju da se identifikuju sa Dodikovom političkom linijom, bošnjački prvaci u Sarajevu previđaju ovu bitnu činjenicu. Legalitet i legitimitet Suda Bosne i Hercegovine, a da ne govorimo o tzv. „visokom predstavniku“ Kristijanu Šmitu, podjednako su u Republici Srpskoj sporni i velikoj većini onih koji su ideološki i politički za i onih koji su protiv Milorada Dodika. A to je suština produženog sporenja između „probosanskih snaga“ i Republike Srpske.

Režirane reakcije
Samo formalno pravnim sredstvima, upotrebljenim radi eliminasanja Milorada Dodika iz javnog života, to sporenje neće biti okončano, već, naprotiv, ima sve izglede da se produbi i konkretizuje u formama koje sasvim sigurno neće doprineti većem stepenu zajedništva u BiH, čemu inspiratori i donosioci presude deklarativno teže, dok im je oduvek na srcu unitarizacija i centralizacija logično konsocijacijske dejtonske države, sačinjene od dvaju entiteta i triju konstitutivnih naroda. Neki novi Ustav RS, na primer…

Sve je ovo odavno i dobro poznato, tako nije umesno i svrsishodno ponavljati i komentarisati. Ipak, presuda Miloradu Dodiku, po mnogo čemu bez presedana, prelomni je trenutak, pa, kao svojevrsni lakmus papir, otkriva i obelodanjuje neke aspekte aktualne društvene, političke, medijske i mentalitetne stvarnosti u BiH, koji zaslužuju bar kratak osvrt, pogotovo stoga što bi mogli biti indikatori elemenata stanja za koje bi, pogotovo perspektivno, bilo šteta da prođu nezapaženo.

Veoma je zanimljivo, na primer, analizirati režijske postavke, glumačke podele i narative u prvim emisijama sarajevskih „probosanskih“ elektronskih medija, posvećenih „fanomenu presuda“.

Te emisije su tekle praktično in continuo, od jutra pre saopštavanja presude, tokom njenog izricanja, pa sve do kraja tog „znamenitog dana“. Smenjivali su sve probrani učesnici, bez izuzetka predstavljani kao najveći stručnjaci za oblasti kojima se bave, a zajedničko im je bilo da presudu predsedniku Republike Srpske predstave, uz grubo i uvredljivo omalovažavanje Milorada Dodika, kao (pre)dugo očekivanu pobedu ujedno patriotske i građanske evropske BiH nad nacionalističkom, separatističkom i proruskom politikom vođe SNSD-a, ali i velikosrpskim posezanjima Aleksandra Vučića i, valjda, Kremlja.

Takvom recitativu se ne treba čuditi, kad je, recimo, i jedan poznati politički analitičar iz Beograda u intervjuu sarajevskim medijima s olakšanjem ocenio da je ovom presudom učinjen kraj „srpskom svetu“. Ni manje ni više!

Da se uživela u svoju istorijsku ulogu načinom na koji je saopštavala presudu zorno je demonstrirala i kabaretski napirlatana „sutkinja“ Sena Uzunović, uživljavajući se, po svoj prilici, u ulogu članice sudskog veća Haškog tribunala. Uostalom, ona je tokom suđenja bila izrazito arogantna i drska prema glavnooptuženom. Ko ima vremena, neka pogleda njenu biografiju…

Pošto nije moguće, a ni potrebno, nabrajati sve šta je unisono ponavljano u ovim ritualističkim emisijama i podkastima posvećenim ishodu suđenja arhidušmaninu građanske, jedinstvene, demokratske i proevropske BiH, kao i reagovanjima u RS i u Srbiji, zadržaću se samo na jednom slučaju, u svakom pogledu paradigmatičnom, a i prikazanom na široko gledanom televizijskom kanalu FACE HD TV, sa urednikom-voditeljem Admirom Salihovićem.

Propagandni zadatak

Opredelio sam se baš za ovu emisiju i s obzirom na ličnosti učesnika jer je svakom funkcionalno bila namenjena određena dramska rola. Glavno je očigledno bilo ubediti građane da život posle izricanja presude i u Federaciji i u RS teče normalno i bez uzbuđenja, te da nema razloga za bojazan od izbijanja bilo kakvih sukoba, a ne daj Bože mogućnosti rata sličnog onome iz devedesetih.

Da ovaj medijsko-propagandni zadatak bude što uverljivije obavljen, potrudili su se „ugledna advokatica Adna Dubojlić“, ministri odbrane i unutrašnjih poslova BiH, Zukan Helez i Ramo Isak, i, kao intelektualni ornament, univerzitetski profesor književnosti, čest gost sarajevskih medija, Enver Kazaz.

Najzanimljiviji, završni deo emisije nastupio je u trenutku kad je advokatkinja napustila studio i ustupila mesto ministru vojnom Helezu, pošto je prethodno razjasnila pravnu stranu događaja, opravdavajući naravno zakonsku zasnovanost procesa, i razrađujući posledice presude. ali i naglašavajući da je reč tek o prvostepenoj odluci, tako da treba u miru i bez nervoze pratiti dalji tok postupka i sačekati konačnu presudu. Sve u svemu, držala se razložno i odmereno, što joj je svakako i bila misija.

Helezov šou započeo je užurbanim ulaženjem i sedanjem, uz napomenu da je stigao sa upravo završenog sastanka sa komandantom EUFOR-a i ostalim bezbednosnim faktorima, uz stalnu uključenost Brisela, na šta ga je Salihović odmah pitao kakva je sigurnosna procena i ima li mesta strahovanju od izbijanja sukoba usled presude Suda BiH.

Helez je, na svojstven mu način navukavši izraz odlučne, do komičnosti stroge ozbiljnosti na lice, svečano izjavio da sva saznanja obaveštajnih službi i ostalih nadležnih organa govore da nema osnove ni za kakvu brigu i da građani mogu da budu spokojni.

Novinar mu je ipak isto pitanje do kraja emisije postavio još nekoliko puta, pravdajući to stalnim javljanjem uznemirenih građana koji strahuju od eventualnog narušavanja mira i stabilnosti u BiH.

Tokom daljeg toka razgovora, ministri odbrane i unutrašnjih poslova dopunjavali su se u nadmoćnom i uvredljivom gibećenju i otpisivanju Milorada Dodika, nesposobnog da na bilo koji način nešto delotvorno preduzme i popravi svoj tragični položaj, kao i u dokazivanju da vojska i policija BiH nikada nisu bile snažnije i osposobljenije nego sada, zapravo od kad su oni na dužnosti.

Uzgred su i Aleksandra Vučića proglasili politički mrtvim i preporučivali da se o svom jadu zabavi, umesto što hrli da podrži propalog Dodika. Zukan i Ramo su se tokom poslednjih meseci, uglavnom baveći se Miloradom Dodikom, dosledno i uporno uspinjali stepenicama medijskog aktivizma, a ova emisija kao da im je bila neka vrsta tandemske apoteoze u ulozi glavnih zvezda na političkom nebu Federacije.

Sam Salihović ih je nazvao „dvije najvažnije osobe u državi“, a profesor Kazaz, za koga se ne bi pretpostavilo da su mu ovakvi likovi ahbabi, u nekoliko navrata je istakao da su mu oni, štaviše, prijatelji i da mu je drago da konačno u BiH tako odgovorne dužnosti obavljaju političari (to bi za njega, jamačno, bila Trojka) kojima je na srcu dobrobit države i svih njenih građana, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, a ne uski partijski interesi. Očešao se čak i o lidera SDA, rekavši „ne dao Bog da nam je na vlasti neki militant kao Bakir“ (Izetbegović).

Bošnjački tandem

Za sve to vreme, Zukan i Ramo sedeli su kao nepomerljive ljudske statue, bez osmeha na licu, jezikom tela i mimikom kao u kamenu isklesanih lica demonstrirajući da su u (pre)punoj meri svesni značaja svojih položaja na braniku evropske Bosne. Blago njoj!

Uopšte, uloga koje se u ovom televizijskom igrokazu prihvatio kolega Enver Kazaz, a koji je ranije često umeo da se sa simpatičnom duhovitošću izdigne iznad jednoumlja i zaslepljenosti pretežnog dela bošnjačke intelektualne i političke elite, objektivno i trajno ne doprinosi njegovom ugledu.

Sa izvesnom setom sećam se Kazazove odlične studije o pesniku Musi Ćazimu Ćatiću, odbranjene, kao magistarski rad, neposredno pred rat (1991) na Filološkom Fakultetu u Beogradu.

Još pre samo nedelju dana, u emisiji „Crvena olovka“ (Alfa TV) Kazaz je iznosio zloslutna predviđanja: „Imat ćemo političku i institucionalnu krizu, imat ćemo državni udar. Snage koje su zadužene za čuvanje države, to su SIPA i OS BiH, one moraju štititi državu. 26. februara ćemo biti suočeni s novom realnošću krize. /…/Kako bi se provela osuđujuća presuda? To bi podrazumijevalo duge cijevi u Banja Luci i sukob s policijskim snagama RS-a, takav scenarij bi podrazumijevao i sukobe na granici entiteta i u povratničkim mjestima, a pri tom nemate autoritet kakav ste imali do Trampovog dolaska. /…/ Situacija je naizgled relativno mirna, ali ako ne budete pripravni, mislim na policijske i vojne snage, mogući su svakakvi scenariji“.

U ovoj emisiji mu je, međutim, zadatak bio posve drugačiji, da, postavljajući se prostosrdačno, narodski umiruje zabrinutu javnost. Ispričao je kako se baš juče namerno uputio u Istočno Sarajevo, popio kahvu i ručao, bez ikakve nelagodnosti ili neprijatnosti. Ljudi su ga pozdravljali. A zašto ne bi?

Osvedočio se takođe da su zaposleni iz Sarajeva danas, na dan izricanja presude, kao i obično, odlazili na posao u Istočno Sarajevo, a oni iz Istočnog u, uslovno rečeno, „Zapadno“. A zašto ne bi? Čuo je, veli, da se na isti način normalno kretalo između Doboja i Tešnja. A zašto ne bi? Ko je uopšte pominjao mogućnost izbijanja nekakvog sukoba?

U Banjoj Luci, gde su bili Dodik i Vučić, niko. Naprotiv, sve što je tamo rečeno bilo je, razumljivo, odlučno protiv skandalozne presude predsedniku Republike Srpske, ali i izrazito miroljubivo intonirano, u smislu izričitog zalaganja za mir i dijalog, za borbu pravnim i političkim sredstvima, a nikako ratnim.

Otkuda onda naglašena potreba učesnika Salihovićevog dramoleta da umiruju građane i uveravaju ih da mogu mirno da spavaju? Jedan je svakako inercija uvrežene retorike kojom se srpska strana u BiH, a personalizovano pre svih Milorad Dodik, već rutinski optužuju za destruktivnost i potencijalno izazivanje sukoba, dok o mogućnosti izbijanja novog ratnog požara govore samo bošnjački i velikobosanski, odnosno „građanistički“ političari i analitičari.

Pokazalo se, ne jednom, da su ovi drugi, među koje, izgleda, zajedno sa svojim pajtašima Zukanom i Ramom, spada i Enver, militantniji i totalitarniji od prvih. Kontinuitet tog optužujućeg antisrpskog diskursa nije, kako mi se čini, glavni razlog tolikog upuštanja u umirivanje građana i dokazivanja sposobnosti snaga čiji su perjanici Zukan i Ramo da odbrane BiH, ako kojim slučajem bude ugrožena.

Upitajmo se zbog čega su građani uznemireni i obraćaju se nadležnima i medijima sa pitanjima o mogućnosti ponavljanja tragičnog scenarija građanskog rata sa početka devedesetih? Zbog toga što osećaju da se, u drugačijim okolnosti i na prividno drugačiji način politički, premda zaodenuto u pravnu formu, ponavlja nešto što je onomad donelo gorke plodove. Narod rezonuje iskustveno, a i egzistencijalno, iz stomaka. Oseća da nešto ne valja, strepi…

Prikrivanje loših namera

Premda Zukan Helez i Ramo Isak ne odaju svojstva produbljenih političkih mislilaca, sasvim sigurno (?) su dovoljno svesni činjenice da, iako su se vremena promenila, između zbivanja iz ranih devedesetih i rabote koju oni danas sprovode postoji ne samo analogija, već i dubinski kontinuitet, budući da magistralna linija bošnjačkog postavljanja prema Srbima, a samim tim i prema zajedničkoj, dejtonskoj BiH, sve vreme nije ništa drugo do „vođenje rata drugim sredstvima“.

Tada su, zajedno sa Hrvatima, prividno „demokratski“ preglasali Srbe u Skupštini i praktično ih isključili iz političkog života u odsudnom trenutku odlučivanja o sudbini BiH kao države.

Danas, bez Hrvata, odlukom praktično jednonacionalnog Suda, a po nalogu nelegalnog i nelegitimnog „visokog predstavnika“, nastoje da iz politike isključe demokratski izabranog predsednika Republike Srpske i da, smenjivanjem članova najveće partije iz RS sa ministarskih i drugih funkcionerskih mesta u zajedničkim organima, uspostave većinu za odlučivanje u skladu sa svojim interesima i vizijom centralizovane, „funkcionalne“, proevropske i pronatovske BiH.

Baš zato što između ovih dveju ujdurmi teleološki nema nikakve razlike, učesnici emisije su se svojski trudili da dokažu kako su situacija i kontekst danas, biva, bitno različiti od onih od pre trideset godina i da je ovo „suđenje jednom čoveku koga podržava samo jedna manja grupa ljudi koji za to imaju interes“, a nikako atak na Republiku Srpsku i na srpski narod.

Manja grupa ljudi? Da ne pominjemo Rusku Federaciju i Kinu, koje na nivou UN osporavaju legitimitet tzv. „visokog predstavnika“, sumnjam da je ljudima statuama u studiju FACE HD TV moglo promaći da su se predsednici matičnih država dvaju konstitutivnih naroda koji žive u BiH, Aleksandar Vučić i Zoran Milanović, negativno odredili prema suđenju Miloradu Dodiku i prema izrečenoj presudi, a da je istog mišljenja i svakako dobro obavešteni komšija Viktor Orban („lov na veštice“). Inače, koliko znam, Milanović i Orban nisu Srbi.

Oglasio se i Andrija Mandić, predsednik Skupštine Crne Gore, pa čak i potpredsednik Vlade Severne Makedonije… Da li je učesnicima emisije neko javio da je u Nemačkom Bundestagu partija AFD, koja je osvojila 21 odsto glasova na netom održanim opštim izborima, uputila zvaničnu interpelaciju vladi, sa zahtevom da se izjasni o stavu prema legalitetu i legitimitetu nemačkog državljanina Kristijana Šmita kao visokog predstavnika u BiH?

O svemu tome Salihovićevi gosti nisu naravno ni reč prozborili, kao ni nešto određenije o razultatu Helezovih „ohrabrujućih“ konsultacija sa predstavnicima HDZ, održanim pre njegovog prispeća u studio. Što se Dragana Čovića tiče, on je u javnoj izjavi bio, najblaže rečeno, rezervisan i evazivan, naglašavajući da je reč tek o prvostepenoj presudi…

Znaju oni dobro da Dodika ne podržava tek mala skupina interesno motivisanih ljudi, kao i da se ukupna situacija i globalno i regionalno menja. Potvrđuje to i Kazazova pomalo neoprezna, ali iskrena konstatacija da „presuda liježe u geopolitičkom trenutku u kojem još uvijek imamo šansu da provedemo ne samo presudu, već i da očuvamo institucije“, jer nije izvesno šta nam u bliskoj budućnosti predstoji.

Nije on slučajno u „Crvenoj olovci“ pominjao smanjivanje autoriteta velikobosanskih snaga nakon Trampovog dolaska. A sad nešto počeli da se raspituju i ovi iz AFD… Uzaludno je stalno ih nazivati „nacistima“. Oni su jaka parlamentarna stranka (krajnje) desnice. Ima takvih i na drugim stranama. Zato se i žurilo sa suđenjem Miloradu Dodiku.

Zukan, Ramo, Kazaz i kohorta njihovih saučesnika u novoj fazi osujećivanja neotuđivih prava jednog (uvek istog) konstitutivnog naroda u BiH dobro znaju da su na istom poslu kao i muslimanski (tada i hrvatski) delegati u Skupštini BiH 1992. godine, a znaju i kuda je to odvelo njihovu voljenu i jedinu (kako neumorno ponavljaju) Bosnu i Hercegovinu.

Zato i osećaju potrebu da stalno ponavljaju da rata neće biti, iako niko nikakvim ratom ne preti. Umirivanje nemirne savesti ili prikrivanje loših namera?

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Sve o Srpskoj