Srpski pisac i publicista Milan Bogojević, jedan od najboljih poznavalaca istorije porodice Karađorđević, objavio je novu knjigu “Princ nesreće” o jednom od najmisteriozmijih i najkontroverznijih ličnosti kraljevske dinastije Karađoršević, koju autor u intervju za Identitet.live opisuje kao dugo skrivanu istinu o princu Đorđu.
Princ Đorđe je misteriozni i tajanstveni pripadnik dinastije Karađorđević. Koliko poznajemo njegov život?
-Posle pet godina istraživanja, mogu reći da gotovo uopšte ne poznajemo pravog princa Đorđa. Malo je istine u onome što se zvanično znalo i što je narodu predstavljeno kroz navodne memoare princa Đorđa, ironično nazvane „Istina o mom životu“. Da li ste znali da se i danas ti memoari u javnosti percipiraju kao zabranjena knjiga? Zapravo, bilo je potpuno suprotno. Komunistička vlast je činila sve da ova knjiga dođe do što većeg broja ljudi. Tako je u dnevnom listu Politika, pre samog objavljivanja knjige, objavljen feljton sa delovima iz knjige u, verovali ili ne, devedeset (90) nastavaka.
Zašto je vlast želela da promoviše te memoare? Memoari princa Đorđa su zapravo pisani od strane jednog komunističkog novinara, uz pomoć i kontrolu UDBE, što detaljno otkrivam u svojoj knjizi. Ideja i cilj tih memoara bila je diskreditacija porodice Karađorđević, prvenstveno kralja Aleksandra I Karađorđevića. Da podsetim vaše čitaoce, memoari su objavljeni 1969. godine, u vreme kada se lepa reč o Karađorđevićima plaćala glavom, u najboljem slučaju, dugim tamnovanjem.
Zbog toga, moj savet čitaocima, da sve što pročitaju o Karađorđevićima, a da je objavljeno u periodu komunizma, uzmete sa rezervom.
Jedan je od najzanimljivijih Karađorđevića, šta je presudilo da o njemu napišete knjigu?
-Princ Đorđe je jedna od najkontroverznijih istorijskih ličnosti sa početka dvadesetog veka, a njegov život i pored toga, ostaje velika misterija u vremenu kada počinje moje istraživanje.
Prve rečenice u mojoj knjizi “Princ nesreće” napisane su sad već davne 2019. godine. Pola knjige bilo je relativno brzo završeno, ali to nije bilo pola posla. Onaj veći deo posla, bilo je istraživanje i prikupljanje podataka.
Svako novo otkriće, donosilo je gotovo po pravilu i nova saznanja koja su menjala sliku o princu Đorđu, pa je bilo pitanje da li je pravo vreme za objavljivanje knjige ili čekati da se možda pojavi još neki dokument.
Nakon što sam pročitao stotinak originalnih pisama princa Đorđa, ponuđenih za otkup Muzeju Adligat i gospodinu Viktoru Laziću, a koja nisu donela ništa novo, odlučio sam da je sazrelo vreme za objavljivanje knjige. Iskoristio bih i ovu priliku da se zahvalim gospodinu Viktoru Laziću, jer je njegova pomoć i pristup dokumentaciji koju poseduje Muzej knjiga i retkih putovanja „Adligat“ učinila je ovu knjigu toliko značajnom i velikom.
O čemu se radi u Vašoj knjizi?
Knjiga „Princ nesreće“ otkriva konačnu istinu o princu Đorđu Karađorđeviću, ona donosi po prvi put veliki broj dokumenta, fotografija i pisama. Takođe, ovo je prva knjiga koja se bavi odnosom princa Đorđa i Komunističke partije. U fokusu je saradnja tokom II svetskog rata koja je sakrivena. Zašto princ Đorđe to ne spominje u svojim memoarima i završava ih sa početkom II svetskog rata?
Zatim tu su dokumenta i razmenjena pisma sa Aleksandrom Rankovićem koja objašnjavaju razloge zbog čega je princ Đorđe dobijao novčanu nadoknadu od Saveznog izvršnog veća Jugoslavije nakon rata.
Kao što vidite, pokušao sam da skinem sve “okove laži” koje su komunisti stavili na istinu o princu Đorđu, i ponavljam, to nije bio lak posao. Neke laži su toliko duboko ukorenjene da čak ni racionalna objašnjenja potkrepljena dokumentacijom ne mogu da razuvere određeni broj ljudi.
Najteže prihvataju laži koje su se ponavljale kao mantre u memoarima “Istina o mom životu”. Ljudima je neshvatljivo da kralj Aleksandar nije “oterao brata u ludnicu”, već je sve što je mogao činio da ga zaštiti.
Princ Đorđe je pregledan četiri puta od strane psihijatara, i to 1910, 1912, 1922. i 1925. godine. Nakon svakog pregleda, naloženo je da je potrebno zbrinjavanje u neku psihijatrijsku ustanovu – sanatorijum. Prvi put se prešlo preko toga, drugi put je kralj Petar I naložio da se pronađe sanatorijum u Švajcarskoj za princa Đorđa. Poslao je potpukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafu i dr. Nikolajevića, ali nisu uspeli da pronađu adekvatan sanatorijum, a potom je izbio Balkanski rat. Nakon smrti kralja Petra I, brigu o Đorđu preuzeo je kralj Aleksandar, a tada počinje najmračniji period za princa Đorđa. Kako ga je sačuvao do 1925. godine da ne ode u psihijatrijsku ustanovu, to je pravo čudo.
Jedan primer: kralj Aleksandar je otišao na medeni mesec sa kraljicom Marijom na Bled 1922. godine, ali je morao da prekine medeni mesec i prisustvuje sastanku vlade u Ljubljani zbog novih ispada princa Đorđa.
Na sastanku je insistirano na najstrožijim merama prema Đorđu, ali kralj Aleksandar je izrekao najblaže mere. Ove mere su dodatno ražestile princa Đorđa, koji je ignorisao sve i izazvao još veće skandale.
Zbog toga, 11. novembra 1922. godine, zaseda Krunski savet bez prisustva kralja Aleksandra i formira mišljenje da je neophodno lečenje princa Đorđa u psihijatrijskoj ustanovi. Ove vesti dolaze do Đorđa, koji hitno piše pismo izvinjenja i izražava lojalnost kralju Aleksandru. Ovo je poslužilo kralju Aleksandru da skine sa dnevnog reda pitanje Đorđa. Želeći da pomogne bratu, Aleksandar ga poziva svaki dan na ručak dva meseca, insistirajući da budu prisutni svi članovi porodice kako se Đorđe ne bi osetio odbačenim.
Dva meseca kasnije, princ Đorđe odlazi u inostranstvo, i svo zalaganje porodice Karađorđević na čelu sa Aleksandrom pada u vodu. Da bi opravdao sebe kod dela javnosti, on prvi put plasira saopštenje kako je bio “trovan” i da su mu tako iznudili pismo izvinjenja. Tek tada kreće da pravi neverovatan haos po Parizu sa kojim nije mogla da se izbori naša ambasada. Svi detalji do kraja su opisani u knjizi.
Mnogo se priča o njegovoj naravi, kakva je bila?
-Gotovo da sam na ovo pitanje odgovorio u prethodnim odgovorima. Princ Đorđe je prolazio kroz razne faze u svom životu. Ono što je stalno bilo prisutno jeste da je bio prgav, plahovit, neuračunljiv i bez svake mere. Kasnije su se pojavili simptomi manije gonjenja i uobraženja o trovanju.
Ono što je zajedničko za sve savremenike princa Đorđa, a koji su nešto zapisali o njemu, jeste da su ga opisivali kao “čudnog čoveka”. To se ponavlja kod Pante Draškića, Dobroslava Ružića, Stanislava Krakova, Dejana Medakovića i drugih.
Moje mišljenje o princu Đorđu nakon svih ovih godina jeste da je on bio i ostao duboko nesrećan čovek, odatle i naslov knjige „Princ nesreće“.
Poštovaoci i kritičari princa Đorđa ističu njegovu hrabrost, kakav je borac bio Đorđe?
-Postoji određena doza preterivanja u tom smislu danas, posebno kada su u pitanju Balkanski ratovi. Opet zahvaljujući memoarima „Istina o mom životu“ ali i marketingu na koji nije bila imuna ni porodica Karađorđević, posebno u slučaju Mačkovog kamena. Što se tiče učešća princa Đorđa u ratovima od 1912 do 1918. godine, situacija je sledeća. Nakon pregleda od strane psihijatara sa Sorbone, o čemu sam govorio u prethodnim odgovorima, kralj Petar I je želeo da skloni princa Đorđa sa fronta. On mu nalaže da ode u Rim, i ostane tamo kod svoje tetke Jelene koja je bila italijanska kraljica.
Međutim, kako se objavila mobilizacija Đorđe se vratio u Srbiju, i tražio komandu nad Armijom. Kako se 1909. godine odrekao mesta prestolonasleđa, izgubio je komandu nad Prvom armijom koju je dobio Aleksandar kao novi prestolonaslednik. On je tražio Drugu armiju ali mu nisu izašli u susret, znajući za njegove psihičke probleme. On ipak odlazi u Balkanske ratove.
U njima je princ Đorđe na margini, uglavnom u pozadini i štabu Stepe Stepanovića. Ipak, on koristi svaku priliku da da neku izjavu u kojoj veliča svoja dela, u kojima čak izmišlja svoja herojstva novinaru Svetozaru Popadiću. Kada se deo oficirskog kora pobunio protiv lažnih izjava, princ Đorđe se zvanično oglasio i rekao da je to pisao novinar i da on nema ništa sa tim. Onda se zvanično oglasio i novinar Popadić, tvrdeći da mu je sve do reči ispričao princ Đorđe.
Sve je to zaličilo na jedan cirkus, posebno kada se princ Đorđe vratio u Beograd, poturajući u novine da je to zbog bolesti. Zbog toga dolazi u žestoke sukobe sa kraljem Petrom, a jednom je prisustvovao Dobroslav Ružić koji tvrdi da su svađu pratile izuzetno prostačke psovke sa strane princa Đorđa.
Šta je princ Đorđe uradio na Mačkovom kamenu?
Na Mačkovom kamenu princ Đorđe dolazi u jeku borbe, zatiče jedan bataljon koji je bio ukopan i bez komadanta koji je neposredno pre toga poginuo. Preuzima komandu, podiže taj bataljon na juriš, bez ikakvog odobrenja, koodinacije ili sadejstva sa drugim jedinicama.
Bataljon je desetkovan a on sam je bio ranjen. Ovo je iskorišćeno odmah u propagandne svrhe, princ Đorđe je veličan kao „ludo hrabar“ oficir, lepše je zvučalo nego samo „lud“.
I da je tako, ne govori danas Milan Bogojević, već ga je u odmah u bolnici posetio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i prekorio zbog nepotrebnih žrtava i nepromišljenih poteza. Ukratko, iako je Đorđe bio prisutan na ratištima, njegova stvarna uloga i doprinos su bili znatno manji od onoga kako su prikazani u njegovim memoarima i propagandi njegove porodice.
Izvor: Identitet.live