Juče se navršilo tačno 20 godina od kako se predao tada najtraženiji srpski bjegunac Milorad Ulemek Legija, a mnogi detalji te predaje i danas su prekriveni velom tajne.
Ulemek se predao se 2. maja 2004. godine nakon 14 meseci u bjekstvu, a i danas se ne zna gdje se, duže od godinu dana skrivao bivši komandant Crvenih beretki.
“Ostaće velika misterija gde se skrivao, ko su mu bili jataci, kada je došao u kuću u Filmskom gradu… Legija je, bez insistiranja da priča o tome, samo rekao da se sve vreme krio u kući, u tajnoj prostoriji, u koju je ulazio kroz plakar. Jedino je sigurno da je na dan predaje, 2. maja 2004. godine u popodnevnim časovima, izašao iz svoje kuće na ulicu i predstavio se obezbeđenju Žandarmerije. Tog dana, njegova supruga Aleksandra je otišla s decom u posetu rođacima u Vukovar, gde je rođena, da bi iskoristila prvomajske praznike. Kad ona nije bila u kući, Legiju je opsluživao njen brat od strica. Živeo je s njima. Zašto se Legija predao? Najverovatniji razlog je što više nije mogao da izdrži. Pukao je”, rekao je svojevremeno Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), koji je 2003, nakon ubistva premijera Srbije Zorana Ðinđića, imao važnu ulogu u policijskoj akciji “Sablja”.
On smatra da je Legija “pukao” jer je odjednom postao ograničen u kretanju, a prethodno je svuda vrata otvarao nogom, čak i, kako je rekao, u Vladi Srbije.
Vraćajući se na dan Ulemekovog hapšenja, Novaković kaže:
“Kažu da je bio pripit, možda i naduvan. Bradat, s dugačkom kosom, kada se pojavio ispred kuće, uplašio je žandarme. U strahu koji ih je blokirao, povukli su se nekoliko metara. Izvukli su pištolje i držali ga na nišanu. Aleksandrin rođak nije uspeo da ga zadrži. Panično je zvao Aleksandru: ‘Izašao je ispred zgrade, hoće da se preda’. Ostavila je decu, sela u džip i pojurila nazad, tražeći da razgovara s njim, da pokuša da ga ubedi. Odbijao je razgovor. Od žandarma je zatražio da zovu komandanta Žandarmerije Gurija, kaže im: ‘Šta ste se us*ali kao pi*ke?”, prenosi Kurir.
Razgovor sa Legijom trajao je do zore.
“Iza zatvorenih vrata pao je veliki, neočekivani dogovor: ‘Sve ću da vam ispričam o Ðinđiću, Čedi, Bebi, drogi, heroinu’. Oni nisu znali – ili nisu hteli, verovatno ni ministar pravde – da je bila zakonska obaveza da Legiju predaju potražiocu i, u najkraćem roku, odvezu u CZ. Sa takvim licem, bez dozvole nadležnog organa koji je raspisao potragu, niko nije smeo da razgovara”, navodi Novaković.
Nije to bio jedini propust u istrazi, nastavlja bivši načelnik UKP.
“Ovo je bio jedinstven primer u policijskoj praksi da je uhapšen begunac broj jedan u istoriji našeg pravosuđa, a da se zabrani da uviđajna ekipa ode u kuću, nađe to navodno skrovište, foto-dokumentuje, potvrdi celu njegovu priču… Pitanje je šta bi se tu sve našlo… Tu bi se sigurno utvrdilo i koliko je boravio u kući. Međutim, odgovor iz vrha MUP je bio – „ma, to sada nije važno“. Niko nije razgovarao ni sa Aleksandrom, ni s rođakom koji ga je čuvao”, tvrdi Mile Novaković.
Izvor: Noviglas