Da se ne ponovi: Kako je Hilandar nakon obnove zaštićen od požara?

Neposredno posle ponoći, 4. marta 2004. godine, vatrena stihija započela je svoj pohod u manastiru Hilandar i pretvorila u zgarište više od polovine objekata, starih više vekova. U plamenu su potpuno nestali značajni objekti – konak Igumenarija (17–19. v), Dohija (17. v), Veliki konak (19. v), Sinodik (19. v), ulazni kompleks (17. v), Stari (14. v) i Beli konak (14–16 v), četiri paraklisa, veoma retke monaške kelije (16. v). U plamenu su nestale i neprocenjive crkvene relikvije, ikone i freske.

Požar je izbio u jugozapadnom delu manastira Hilandar koji se nalazi na naplavini, odnosno rečnom nanosu, dok su temelji građevina fundirani na različitim dubinama, pri čemu se i ne oslanjaju na čvrstu stensku masu. Vremenom je došlo do sleganja i pomeranja zidova izvan svoje ose i deformacija konstruktivnih elemenata. Na zidovima i dimnjačkim kanalima nastale su pukotine. Iz peći koja se nalazila u Igumenariji i koja je ložena i u noći požara, vatra je zapalila dimnjački kanal.

Kroz neku od pukotina dohvatila je i zapalila stare suve grede drvene konstrukcije na tavanu objekta. Monasi su u prvom trenutku uspeli da lokalizuju požar unutar konaka Igumenarija, ali se vatra prenela na tavanski prostor sledećeg objekta, Dohije, pa na objekat dalje, dok nije zahvatila celu severnu polovinu manastirskog grada, odnosno sve povezane objekte. Zaustavila se tek u praznom prostoru između Belog konaka i Pirga Svetog Save.

Drvene konstrukcije su gorele satima, pa su se pod teretom kamenog krova obrušavale i zahvatale niže spratove… Vetar koji je doprineo širenju požara sa jugozapada prema severu, sprečio je vatru da krene na suprotnu stranu, ka trpezariji kralja Milutina, neposredno uz Igumenariju.

Istovremeno sa gašenjem požara, monasi su spasavali, dok se moglo pristupiti u objekte, sveštene predmete i dragocenosti. Tokom noći služen je i kratak moleban pred čudotvornom ikonom Bogorodice Trojeručice.

Najveći požar na Svetoj Gori
Ubrzo su stigli i grčki vatrogasci koji dežuraju na Svetoj Gori, grčka vojska, kao i bratstva obližnjih manastira i požar je lokalizovan.

Manastir Hilandar, koji su 1198. na ruševinama starijeg osnovali monasi – bivši veliki župan Stefan Nemanja i njegov najmlađi sin Rastko, goreo još dva puta – 1722. i 1776, ali je ovaj poslednji, iz 2004. bio najveći. Grčka državna služba, Centar za zaštitu svetogorskog nasleđa (KeDAK) procenio je da po razmerama razaranja manastira, a svi su svetogorski manastiri osim Velike Lavre stradali od požara, hilandarski požar ima neslavno prvenstvo.

Istovremeno sa obnovom građevinskih objekata koja je započeta neposredno po raščišćavanju ruševina, akcenat je stavljen na izgradnju protivpožarnog sistema. Monaštvo se obratilo 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, koje je preko Sektora za vanredne situacije analiziralo stanje i predložilo paket protivpožarnih mera.

Protivpožarne mere

Radovi na protivpožarnim instalacijama tekli su paralelno sa građevinskim radovima, dok su stručnjaci sektora obučavali monaštvo u rukovanju opremom i taktičkim postupcima. Tako je do sada obučeno nekoliko desetina, uglavnom mlađih monaha i iskušenika. Tokom sezone šumskih požara dežuraju penzionisani pripadnici sektora kao komandiri „monaških vatrogasnih odeljenja”.

Kompleks manastira Hilandar je podeljen u protivpožarne zone, a instalirana je savremena protivpožarna oprema. Konstruktivni elementi tokom ugradnje premazani su protivpožarnim premazima. Na tavanima su montirane aerosolne „bombe”, koje se automatski aktiviraju. U slučaju požara sa plafona deluju vodene prskalice. U svim prostorijama instalirani su elektronski javljači požara koji su povezani sa protivpožarnom alarmnom centralom u manastiru.

Nova, nezavisna hidrantska mreža, koja se napaja iz novoizgrađenog rezervoara, premrežila je manastir i neposrednu okolinu. Manastir raspolaže sa tri odgovarajuća savremena vatrogasna vozila, za čije korišćenje je obučena manastirska posada. Sastavni deo protivpožarne zaštite je i stalna posada grčkih vatrogasaca koji dežuraju tokom cele godine i koji su stalnoj vezi sa komandom u Kareji administrativnim centrom Svete Gore.

Očekuje se da će 2025, posle 21 godine od požara biti završeni radovi na obnovi izgorelih konaka i objekata, čime će srpski srednjovekovni dragulj na Svetoj Gori, duhovnom centru svetskog pravoslavlja, vratiti svoj stari sjaj. O značaju Hilandara i Svete Gore za svetsko kulturno nasleđe govori podatak da je srpski manastir, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, 1988. godine upisan na Uneskovu listu Svetske baštine.

Republika Srbija je pravovremeno reagovala, i od 2004. do danas obezbedila stalnu podršku i stručnu pomoć za obnovu Hilandara. Skupština Srbije usvojila je 2021. Zakon o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandara, kojim se uspostavlja stalni okvir za brigu i zaštitu hilandarskog nasleđa, ali i bogate srpske baštine na Svetoj Gori uopšte.

Izvor: Politika